Trigger interview

Ime Dušana Svilokosa Đurića godinama je sinonim za dobro sviranje gitare. Ovaj virtuoz svog instrumenta ostavio je na srpskoj rock i metal sceni veliki trag svojim glazbenim umijećem, a zajedno sa Milenom Branković, Petrom Popovićem, Markom Antonićem i Zoranom Jovićem ostavlja zajednički trag, koji poput svjetla komete prolazi glazbenim nebom Balkana. Dame i gospodo – Trigger!

1. Reci mi, Dušane, za početak, kako su izgledali tvoji glazbeni počeci i kakva je u
to vrijeme bila glazbena scena u tvom gradu?

Moji počeci su bili u jednoj državi koja se drugačije zvala, imala funkcionalnu rock scenu, u okolini koja je tada davala mnogo veći značaj muzici i umeću sviranja. Mislim da je to i glavna razlika u odnosu na današnje vreme – danas je teže biti motivisan i raditi na sebi kao na muzičaru, umetniku. U nekoj atmosferi kakve – takve socijalne sigurnosti, lična postignuća i sposobnosti su više značile – bili ste glavni frajer u razredu jer svirate instrument ili dobro igrate košarku a ne zato što imate puno novca. Svirao sam klasičnu gitaru već nekoliko godina kada sam “naleteo” na rock muziku, tako da sam onda samo preneo na novu oblast neko već stečeno znanje i nastavio da radim i učim. Shvatio sam da sam jednostavno jedino sposoban da se bavim nekom vrstom slobodnog zanimanja, i da radno vreme “od sedam do tri” jednostavno ne dolazi u obzir, sa gitarom u ruci došao kod roditelja i svečano im objavio da ću biti profesionalni muzičar kad porastem. Nisam siguran koliko su mi poverovali tada, ali evo, za sada idem tim putem i ne odustajem.

2. U kojim si sve glazbenim sastavima bio i koji je bio glazbeni opus tih sastava?

Kao i svako ko svira, prošao sam kroz niz bendova od klinačkih sastava do autorskih bendova koji bi ostavili album iza sebe, a tu je i studijski rad, snimanje gitara za druge, izrada aranžmana i slično. To je prirodni deo rada na sebi i sticanja iskustva, ali ne mislim o prošlosti, interesuje me ono što upravo radim i planovi o onome što ću tek napraviti. Trigger je nešto što me trenutno predstavlja kao muzičara i autora i na to sam koncentrisan kad se radi o bavljenju muzikom.

3. Kako je došlo do ideje o osnivanju Triggera?

Trigger je nekako lagano i postepeno rastao i definisao se u ono što je danas. Postojala je neka moja osnovna ideja, da se uradi album koji bi bio fuzija metala sa drugim žanrovima, u neku ruku logičan proizvod toga da iako sam odrastao na tvrdoj muzici, brzo sam se počeo interesovati za muziku van tog žanra. Kad se radi o muzici koja me istinski dodiruje na emotivnom nivou, pre ću pomisliti na Peter Gabriel-a, Depeche Mode, Dire Straits ili na NiN, nego na neki klasičan metal bend. Naročito mi je “moderna” metal scena dosadna, osim nekolicine bendova, u svemu ostalom čujem samo bolje isproduciranu reciklažu bendova iz 80-ih i 90-ih. Uvek sam ranije bio podeljen – bilo mi je teško pomiriti jako različitu muziku koja me inspiriše i venčati sve te uticaje u koherentnu celinu. Konačno sam u jednom trenutku osetio da imam u rukama pesme koje imaju taj neki mek trbuh, određeni senzibilitet koga toliko često fali u čvrstoj muzici, a koje i mogu imati dovoljnu količinu distorzije u sebi i tako je počela priča oko Trigger-a. Materijal je trpeo nekoliko promena, neki ljudi su se zadržavali na kratko, a neki su ostali i tako se na kraju oformio bend onakav kakav je danas. Petar, basista, je prijatelj koji je već svirao sa mnom u različitim varijantama dugi niz godina, a klavijaturista Marko i Milena su se nešto kasnije pridružili. Naročito je bilo bitno naći vokal koji će izneti celu priču i mislim da je bend dobio svoje konačno lice i izraz Mileninim dolaskom. Njen vokal je jako neobičan, snažan, sugestibilan i sa vrlo specifičnom energijom. Marka posebno moram pohvaliti da je jako dobro izneo težak zadatak reprodukovanja često komplikovanog zvuka albuma uživo, jer osim što svira mora puštati loop-ove i sample-ove. Đavo, bubnjar, koji je u bend uneo i svoj dugogodišnji punk staž je svojim dolaskom napravio interesantnu kombinaciju sa nama ostalima i upotpunio postavu benda. Od 2007.godine do danas radimo u ovom sastavu.

4. Debut benda nazvan je jednostavno – “Ljubav”. Sve na albumu tematski je vazano uz samu sintagmu ljubavi; no po mom mišljenju, na malo dublji i slojevitiji način nego kod mnogih drugih autora koji su samoj temi prilazili iz nekog ideološkog kuta, ignorirajući dualni aspekt ljubavi. Na vašem albumu nema “prinčeva i princeza, duga, jednoroga, pegaza” i ostalih stvari koje ulaze u bajkoviti i ponekad banalizirajući lirički izričaj pojma ljubavi, već jednog čvrstog, lucidnog, razboritog a istovremeno na momente i sarkastičnog pristupa samoj temi…Jesam li pogodio u suštinu? Reci mi nešto više o samom konceptu?

Ljubav kao reč je kad se radi o svakodnevnoj upotrebi postala prazna i bez težine, dobila je neku patetičnu, plitku konotaciju, eksploatisana je u svim medijima i u svim oblicima, od reklame za deterdžent do poruka koje političari šalju masama. Upotrebljavamo tu reč kad se radi o stvarima koje sa istinskom ljubavlju nemaju nikakve veze… Kažemo ljubav a ispod površine osećamo pohlepu, strah, bol, mržnju, zavisnost, kontrolišemo, manipulišemo, lažemo. Možda mi je upravo zato izgledalo kao izazov, stvoriti ovakav album, o ljubavi koja ljubav nije. Takođe sam želeo da neke od pesama imaju više nivoa na kom se mogu razumeti – na primer “Navika” je pesma o odnosu u kome neko žrtvuje sopstveni integritet, ali je takođe i pesma koja se bavi zavisnošću od narkotika, a slično je i sa većinom ostalih pesama, svesno su pisane tako da se mogu shvatiti na više načina.
Drago mi je da sam nakon izdavanja mogao čuti komentare od ljudi čije mišljenje cenim da su ovakvo tematsko bavljenje ljubavlju doživeli kao hrabar čin. Bitno je i reći da iako album ima koncept, on se ipak iskristalisao spontano, dok su nastajale pesme a ne pre njih. Zaista, za mene kao osobu, raditi ovakav album je bila neka vrsta autoegzorcizma, načina da se oslobodim od ponekog ličnog demona. Jasno mi je da se većina ljudi neće zamisliti nad pesmama, jer se muzika sve površnije sluša, ali onaj mali broj ljudi koji je obratio pažnju na tesktove i pustio da pesme dopru do njih – oni su učinili stvaranje albuma vrednim truda.

5. Koja ti je najdraža stvar na albumu?

Mislim da bi odgovor na ovo pitanje bio kao tražiti od majke da izdvoji dete koje najviše voli. Svaka od pesama ima nešto što mi je jako drago kod nje i o albumu mislim kao o celini, kao o knjizi sa dvanaest poglavlja, više nego kao o skupu odvojenih pesama. Nekoliko slušalaca je prokomentarisalo da su drugačije doživeli pesme kad su preslušali ceo album odjednom, pravim redosledom – nažalost, ljudi danas ne koriste CD-e a često slušaju muziku tako što prave smućkane playliste i to po meni ume biti jako loše – nekada se na taj način izgubi mnogo onoga što je autor želeo preneti. Najbolji albumi nisu obične zbirke slučajno nastalih pesama, oni su celine, koje nose kodiranu poruku – predstavljaju jedan period u vremenu, stanje u kome se nalazio autor ili bend u nekom trenutku, predstavljaju ličnu poruku, komunikaciju. Kad se pesma izvadi iz takvog konteksta, ona je i dalje dobra, ali gubi deo svog značenja, svoje draži.

6. U dosta stvari primječujem elemente elektronske glazbe koji se dosta očitavaju kroz loopove i poneki “nekonvencionalni” synth sound, što bend malo približava modernim strujanjima u rock glazbi. Je li ta koronacija klasičnog hard rock pristupa i elektronike bila želja prema komercijalizaciji i dolaženja do šire publike, ili jednostavno afinitet benda prema istraživanju širine vlastitog glazbenog opusa?

Ne bih lično bio toliko hrabar da pokušam definisati šta je “moderan” zvuk, s obzirom na to da se po mom mišljenju u muzici već dugo vremena ne dešava ništa suštinski sveže. Elektronska muzika je tu već jako dugo vremena, i zvuci koje čujemo u njoj nisu nešto novo – to su semplovi analognih sintisajzera koji su bili tu još u sedamdesetim, davno pre digitalne revolucije. Sam Trigger materijal je u ranoj formi bio još više elektronski, zapravo, ali kada se tu skupio ceo bend, živi ljudi koji sviraju, cela priča je prirodno povukla u organskijem, rock smeru. Ono što pažljiviji, informisan slušalac može čuti ispod pakovanja je da pesme same po sebi nisu klasične rifaške hard rock pesme, već često struktuirane oko određenog groove-a, često repetativnog i hipnotičnog, i da su harmonski postavljene nezavisno od stila. Mislim da mi je sa te autorske strane bilo bitnije da pesma nosi određenu energiju i emociju, nego kakav će album biti žanrovski – ne razumem ljude koji nalaze zadovoljstvo u tome da sviraju određenu vrstu muzike i onda prave pesme koje se u tu ideju uklapaju. Kao, hajmo svirati elektro rock, ili tehnički death metal. Muzika bi trebalo da bude izraz nečijeg bića – ako je svesno silite i terate svoje pesme da budu nešto – ne vidim iskrenost i autoentičnost u tome. Ne znam šte će mi se sutra jesti za doručak – kako onda tek mogu znati kakve ću pesme napraviti za neki sledeći album?
Što se tiče pojma “komercijalizacija”, ljudi sa njim često barataju, iako rock muzika u ovim krajevima odavno nije komercijalna, isplativa, što je valjda posledica toga da gledaju tu neku svetsku scenu i onda kad posmatraju lokalnu scenu neke države, zaboravljaju da tu ne važe ista pravila i uslovi, da je sve neuporedivo manje i siromašnije na svaki način. U Srbiji je, na primer kad se radi o tvrđoj muzici publici najprihvatljiviji neki arhaičan hard rock sa pečatom osamdesetih a ne nešto što je moderno u svetskim okvirima. Povrh toga, publike je jako malo, tako da je potpuno besmisleno praviti bilo kakav kompromis, i raditi nešto promišljeno radi navodnog “uspeha”. Mi radimo ono što želimo, onako kako želimo, i nadamo se da će se to još nekome dopasti, to je suština, i jedini način da osoba ima neko lično zadovoljstvo baveći se muzikom. Ako sutra odlučimo imati dve klavijature, ubaciti flautu, ili uraditi ceo album elektronski bez živih instrumenata i to nam bude prijalo – tako će i biti.

7. Sviđa mi se melankolična atmosfera u pjesmama na albumu. Istaknuo bih pjesmu “U torbi od plastike” gdje osjećam atmosferu velegradskog sivila, kakvu su nam znali odlično predočavati bandovi 80-ih, poput EKV ili Haustora. Vezano uz slijedeće pitanje, ima li Trigger snažno uporište u
80-ma i snažnu konekciju sa tim i više nego upečatljivim godinama za rock glazbu ex-Jugoslavije?

Za nas neočekivano i definitivno nenamerno, čini se da ima – veći deo benda je po godinama imao prilike odrasti na muzici osamdesetih i poneti taj duh. Nismo ništa svesno radili u tom smeru snimajući album, pa je pomalo bilo iznenađujuće kada su neki slušaoci doživeli što i ti. Tek naknadno smo preslušavajući mogli čuti tu vezu sa novim talasom i osamdesetim. Nekada nešto ostavi trag u nama i kasnije se pojavi jer je postalo integralni deo naših bića. Odatle, iz toga da smo to i sami shvatili je i krenula ideja da uradimo neke obrade pesama iz tog perioda. Mislim da niko od nas na redovnoj bazi neće pustiti EKV ili Haustor da sluša, i uvek smo više slušali stranu muziku, ali eto, uticaj se pojavio.

8. Album je odlično primljen i od strane publike i od strane kritike. Mnoge nagrade govore u prilog tome. Jeste li očekivali ovako dobar prijem publike a pogotovo dobar prijem kod kritike?

Moram priznati da je ovo čudno vreme za baviti se muzikom, i “dobar prijem” je postao relativan pojam. Ljudi su letargični, ne idu na koncerte domaćih sastava, nemaju novca za kartu ili će ga radije dati za dvolitarku piva nego za koncert. Vrednost kritike je relativizovana, neko može napraviti neki blog ili sajt i pisati laički a opet biti čitan, a članak istinskog poznavaoca muzike sa višegodišnjim stažom rock novinara može proći neprimećen. Nismo očekivali ništa, jednostavno smo se trudili uraditi kako treba album i ceo posao oko promocije. Kritike možda jesu bile prijatno iznenađenje, jer sam svestan da bilo koji oblik metala ili tvrđeg roka nije nikada bio voljen kod kritičara u Ex-Yu a ta potcenjivačka tradicija se nastavila kasnije i u Srbiji. Po pitanju publike, album “Ljubav” je neminovno namenjen, ne namerno već samim tim kakav je – jednom užem krugu ljudi, i u tom smislu, bitno mi je da postoji određeni broj ljudi kojima se naš rad zaista jako sviđa. Svirati pred velikom masom nam je uvek sjajno, ali draže mi je svirati i pred 10 ljudi kojima je zaista stalo nego pred hiljadu koji uopšte ne razumeju o čemu se tu zaista radi. Reakcije medija su mi možda jedine bile pomalo iznenađenje, kao i to koliko je njihov uticaj na publiku postao mali. Rock slušaoci se bar ovde, više informišu o novoj muzici od svojih “živih” ili facebook prijatelja, nego sa TV-a, radija ili neke web stranice. Informacije koje putuju “od usta do usta” su način kako je najveći broj ljudi koji nas sluša saznao za nas, a na primer, TV reklama koju je emitovala državna televizija ili emitovanje spotova na stanicama je imalo daleko manji efekat.

9. Moram pohvaliti produkciju na albumu, koja je stvarno van okvira ovih prostora i zvuči, kako bi ljudi to kod nas rekli: svjetski. Je li razlog dličnoj produkciji sam producent, vrijeme provedeno u studiju (godinu dana) ili sve zajedno, uključujući mnoge faktore sa kojima slušatelji koji nisu
okrenuti takozvanoj “tehničkoj strani zvuka”, nisu upoznati?

Hvala ti puno na lepim rečima. Album smo snimali u sopstvenoj režiji, tako da bi se moglo reći da je vreme provedeno u studijskom radu bilo i mnogo duže od godinu dana. Doživljavam produkciju kao odeću – ona ne čini čoveka ali može istaći njegove kvalitete, i treba da bude prilagođena prilici. Običan slušalac ne može često prepoznati šta je to produkcija u jednoj pesmi, ali je svejedno doživljava slušajući pesmu i to utiče na njegov utisak. Mislim da smo napravili dobar posao po tom pitanju, da produkcija kod Trigger-a pomaže osnovnu ideju pesama i da se čuje da se puno radilo na detaljima i da je u tom smislu, produkcija kako treba. Tehnički uslovi u kojima se radi u Srbiji su naravno skromni u odnosu na svetske, pa je prići blizu tih nekih standarda pretpostavljam – uspeh samo po sebi, .

10. Smatraš li da je danas produkcija presudna za uspijeh nekog banda?

Ti verovatno misliš na taj tehnički aspekt produkcije. Produkcija je i onaj rad na pesmi, dok se ona aranžmanski pakuje u završeno delo i nekad je zaista neodvojiva od samog komponovanja. Nekada je nemoguće uraditi snimak tehnički dobro ukoliko pesma nije kao pesma dobro aranžmanski postavljena. Tako da u tom smislu – produkcija jeste bitna jer je deo nastajanja nekog dela – ali ipak, ono što je najbitnije je sama pesma, melodija pevanja, tekst, harmonije. Šta je presudno za uspeh – to ne znam reći… Da znam napisao bih knjigu o tome kako postati uspešan ili naplaćivao davanje saveta na tu temu (smeh)

11. Pjesma “inercija” ima užasno jak progresivni touch. U kolikoj mjeri progresivni rock i metal imaju utjecaja na vaše stvaralaštvo?

Bendovi kao Queensryche, Fates Warning ili kasnije Dream Theater jesu deo mog muzičkog odrastanja, i neki od drugih članova vole poslušati prog i neminovno se to i čuje. Sa druge strane, mislim da isuviše komplikovanosti jednostavno može ubiti pesmu a ona je najbitnija. Progresivni metal odavno više nije progresivan u bilo kom smislu, samo je to ime ostalo kao takvo. Ako bi se ponovo kao “progresivno” počelo podrazumevati nešto gde se gazi ka nekoj neispitanoj teritoriji, ko zna – možda bi i mi mogli biti u toj kategoriji. Opisivali su nas do sada i kao gothic, i kao hard rock, i kao power rock sa metal uticajima, i kao progresiv… Novinari imaju problema kad treba da nas opišu. Mislim da sa obzirom na to da imamo više različitih uticaja u našoj muzici, način kako nas neko žanrovski doživljava više govori o muzičkoj pozadini te osobe nego o nama – ono što je neko slušao to može i prepoznati u našoj muzici.

12. Kako je uopće došlo do snimanja “Metropolis live” mini albuma?

Metropolis live je više godina egzistirao kao jedna od retkih emisija koja sa neprekinutom tradicijom dovodi bendove na male ekrane i daje im priliku da sviraju uživo. Grozim se onog primitivnog plejbeka kakav se upražnjava još uvek na televizijama ovde, stave bend pred šaren zid nekog malog studija ili u neko sumanuto okruženje… Odbijali smo neka gostovanja na TV-u ako bi nas uslovljavali time da moramo izvesti plejbek u studiju. Nažalost emisije koje omogućavaju živu svirku su, izgleda, ovdašnjim TV-ima ili nedovoljno zanimljive ili preterano komplikovane organizaciono, a Metropolis Live je bio častan izuzetak. Pretpostavljam da mi sve isuviše ozbiljno shvatamo (smeh), pa smo onda i tom prilikom dali sve od sebe da se nastup što bolje snimi i dobro smiksa zvuk nakon emisije. Nakon što je izašao album Ljubav, počeli smo od pojedinih ljudi na svirkama dobijati komentare da im se neke pesme više dopadaju kad ih čuju uživo nego na albumu. Kad smo shvatili da snimak iz emisije zvuči solidno za jedan live nastup na TV-u, pomislili smo da bi možda publici koja nas nije mogla čuti uživo bilo interesantno čuti te pesme u tom nekom malo sirovijem, organskijem izdanju.

13. Reci mi nešto o svojim solo radovima. Planiraš li izdati neki solo album?

Mislim da kad se radi o muzici sa vokalom, Trigger ispunjava sve moje potrebe za izražavanjem. Postoji određeni broj instrumentalnih pesama, demo snimci za neke se mogu i čuti na mom myspace-u ili youtube kanalu, i drago mi je da čujem da neko ceni moje sviračke sposobnosti, ali instrumentalni album je u većini slučajeva postao nefunkcionalna stvar, čin taštine koji malo ko proprati osim drugih muzičara. Osećam pomalo obavezu da to jednom prilikom uradim, kako zbog svih onih koji vole moje instrumentale i zapitkuju me da li će biti nekog albuma, tako i posebno zbog Lea Skale, iz Gary Kramer Guitars koji je bio toliko divan da mi napravi instrumente, (a šta je bolja reklama za instrument od čoveka koji ga valjano svira). U neko skorije vreme to se još neće desiti, ali naravno možda još neki instrumentali, pojedinačna pesma ili eventualno EP ugledaju svetlost dana.

14. Iako i ti i ostali članovi Triggera imaju iza sebe orgomno sviračkoiskustvo i veliko glazbeno znanje, smatraš li da je svakodnevna vježba još uvijek vrlo bitna kada čovjek dosegne jedan zavidan nivo sviračkog umijeća?

To se negde podrazumeva. Onaj ko se ne razvija – stagnira. Svoj sam najveći kritičar i daleko od toga da budem potpuno zadovoljan svojim muziciranjem – eto, nadam se da ću jednog dana konačno naučiti da kako treba sviram tu gitaru, na primer (smeh)

15. Kako ste došli na ideju da obradite legendarne hitove ex-Yu scene (Ena – Haustor, Kurvini Sinovi – Azra, Ne Veruj U Idole – Piloti)?

Mi smo već ranije svirali uživo nekoliko obrada. Jasno je da kada predstavljate bend posle prvog albuma, ne možete izaći na binu i odsvirati samo svoj materijal od početka do kraja, niti su ljudi dovoljno upoznati sa onim što radite, niti bi to trajalo dovoljno dugo za celovečernji nastup. Odurno bi mi bilo svirati pesmu kao “skinutu”, onakvu kakva je u originalu bez trunke uložene kreativne energije, tako da smo te obrade zaista OBRADILI – velikim slovima, nismo samo napravili presvirane varijante. Ljudima se dopadalo da ih čuju, shvatili smo da i u našoj muzici postoji neka blaga nota iz tog vremena u pojedinim pesmama, i zaključili da je lep način prekratiti vreme do sledećeg autorskog albuma takvim neobičnim obradama koje imaju naš autorski pečat. U praksi ispostavilo se da je to jednako zahtevan posao kao i raditi nov autorski album, ako ne i teži! (smeh) Mislim da je najteže bilo izabrati pesme, tako da imaju međusobno vremenski i stilski neke veze a da ih je moguće dobro obraditi – većina ex-YU muzike se teško može prebaciti u naš fazon, bilo je potrebno mnogo razmišljanja, rada i pokušavanja.

16. Što mi možeš reći o albumu sa obradama koji spremate? Koliko bi se obrada trebalo naći na albumu? Kad planirate završiti album?

Album je u stvari već završen, još je neke pesme potrebno smiksati, ali postoje neki problemi koji koče završetak albuma – cela priča je postala komplikovana tokom snimanja. Nakon što smo započeli celu ideju izmenio se dotadašnji zakon o autorskom pravu i odjednom smo se našli u situaciji da nam je potrebna pismena dozvola od svakog koautora svake pesme. Da bi od nekog dobili dozvolu – morate mu dati snimak obrade da je čuje, a da bi imali taj snimak – morate završiti sve, aranžman, snimanje, a to zahteva puno rada, tako da eventualno vraćanje na početak i izbor neke druge pesme ako bi nas autor odbio nije moglo doći u obzir. Za razliku od toga kako je to rešeno u bolje organizovanim državama, gde postoji publisher koji štiti prava i koga kontaktirate, a on vam u većini slučajeva ustupi prava u ime autora za određenu novčanu nadoknadu koja uglavnom nije velika, ovde je bilo potrebno naći lične kontakte od svake pojedinačne osobe čija nam dozvola treba. Da bi stvar bila još gora, ispostavilo se da ljudi često nisu baš dobronamerni ili da nemaju poverenja, tako da kada bi SOKOJ, koji štiti ovde prava autora zvao nekoga u naše ime – oni bi bez razmišljanja odbijali, a sami ih nismo mogli kontaktirati jer SOKOJ ne želi davati lične podatke autora. Tako da u ovom trenutku album de facto i dalje visi u vazduhu jer se logistika projekta ispostavila kao užasno komplikovana. Praktično – ispalo je da nam za skoro sve osobe potrebna neka prijateljska veza da nas “preporuči”. Mislim da je pomalo razočaravajuće da neko ko je ime i ko je u muzičkom svetu ostavio nešto iza sebe, ne doživljava kao kompliment i priznanje to da neko želi obraditi njegovu pesmu već ima neku čudnu vrstu sebičnosti u odnosu na svoje pesme. Aleksandar Žikić je čak napisao kolumnu inspirisanu našim slučajem u dnevnim novinama Blic, nakon što je čuo kakva smo iskustva imali. Najbizarnije je što nas time posredno autori kažnjavaju za korektnost – da smo bez pitanja pesme okačili na youtube i pustili za download, niko ne bi ni obratio pažnju – ali pošto smo ih pitali, iz poštovanja – onda nam žele zabraniti objavljivanje. Naravno, samo najlepše reči za sve one koji su nam odmah izašli u susret – na kraju će po pesmama biti jasno ko su te osobe. Dakle sudbina celoga albuma još nije sasvim rešena. Još obrada će se pojaviti tokom jeseni, ali nažalost, možda nećemo imati na kraju dovoljno pesama za koje imamo dozvolu da bi se to po dužini trajanja nazvalo albumom. Potrudićemo se da makar u nekom obliku, makar u kraćem vremenskom periodu publika nekako ipak čuje i ove ostale pesme – mislim da su sve obrade jako interesantne i bilo bi šteta da nikad ne ugledaju svetlost dana.

17. Planovi za budućnost? Ima li nekakvih naznaka da zasvirate u Hrvatskoj?

Mislim da publika u Hrvatskoj za sada ne zna dovoljno o nama – mogu se samo nadati da će se to uskoro promeniti pa da možemo i češće dolaziti kod vas u goste. Što se tiče budućnosti, ono što je sigurno je da ćemo sve više seliti svoj rad van granica Srbije. Sledeći album će biti na engleskom, i osim možda par pesama koje će imati i svoje srpske verzije, i koje će ići kao singlovi za radio i TV, ne verujem da ćemo ikada više uraditi ceo album sa srpskim tekstovima. Kada se radi o ovakvoj muzici kao što je naša, pa i metal muzici generalno – čak i celo ex-YU područje nema zajedno mnogo publike koju bi to zanimalo, pa je logičan i odavno planiran korak da sad, kad smo se uhodali i sazreli kao ekipa, polako internacionalizujemo celu priču, koliko je god moguće.

18. Kakva je danas scena u Srbiji i koje bandove osobno favoriziraš?

Kratko rečeno, muzička scena u Srbiji izgleda naoko lošije nego kakva je zaista – i pomalo apsurdno – ona je bolja, kvalitetnija i motivisanija od publike koja je prati. Mislim da su takođe mediji velik hendikep, i uglavnom se kreću u rasponu od ignorisanja i omalovažavanja rock muzike do diletantskog bavljenja istom, sa eventualnim pokušajima da se pravi neka “scena” gde u stvari određena grupa ljudi koji su se igrom slučaja ili zbog izuzetne lične potrebe da se doživljavaju kao važni našli u poziciji da imaju određen uticaj – na silu sateruje bendove niz grlo publici. Mislim da sa te strane postoji jako mnogo forme kod nekih bendova, oni su tako hip, urbani, moderni, to je kao super fazon, a ispod pakovanja nađe se jako malo stvarnog sadržaja. Uprkos tome, ima zaista vitalnih i interesantnih bendova. Tu su bendovi sa kojima smo često delili binu: Etar, Štraft, Azil5, Hype, od poznatijih (i starijih), a da meni prijaju, na primer: Bjesovi, Block Out, a i ako se gleda uže samo metal scena, ima sjajnih bendova i dobrih albuma: Consecration, Rain Delay, Forever Storm, Southern Society, Draconic su takođe izdali odličan album. Verovatno u ovom trenutku zaboravljam nekoga, izvinjavam im se. (smeh) Zaista, ima mnogo ljudi koji se trude i rade, i to je najfascinantnije, koliko neko može voleti muziku, da uprkos zidu ignorisanja i negativnosti i dalje tera svoju priču.

19. Misliš li da će se jednoga dana ponovno izroditi 60-te, 70-te i 80-te na prostorima bivše Juge ili su ta vremena zauvijek prošla?

Vreme se ne može vratiti, i više ne postoji ta zajednička scena. Mislim da je potrebno nešto drugo – da ceo taj ex Yu prostor postane deo Evrope i da bendovi iz Srbije ili Hrvatske mogu svoj rad reprezentovati tamo gde za to postoje bolji uslovi, a to zasigurno nije u ovim krajevima. Čak bih rekao da je ukus publike ovde postao toliko lokalan da je nemoguće praviti muziku koja će se istovremeno dopasti Srbima ili Hrvatima, a da se dopadne i nekom Nemcu ili Amerikancu. Čuo sam neke komentare ljudi sa zapadnih prostora na pop i rock muziku koja je ovde široko popularna – to je njima jednostavno smešno ili nezanimljivo ili im zvuči kao neki čudan retro, nešto što se emitovalo na pesmi Evrovizije pre 20-ak godina. Ex-YU scena je u to vreme išla više u korak sa svetom, sledila neke globalne trendove i ostavila mnogo vredne zaostavštine iza sebe, ali to vreme je prošlo i nema smisla bolećivo gledati unazad ka njemu. Nisam neki muzički jugonostalgičar, i kad govorim o bendu obično preskačem takve priče ali privatno mislim da bi ljudi koji imaju toliko sličan genetski kod, jezik, običaje i zajedničku prošlost zaista trebalo da budu bolji jedni prema drugima i mislim da nas i dalje mnogo toga vezuje sviđalo se to nekome ili ne.

20. Hvala ti za intervju. Imaš li kakvu poruku za fanove?

Hvala tebi na prilici da popričamo. A što se tiče poruke: Kada se skinu tri obrade sa naše stranice triggerband.net, to jest prvi deo albuma “Ex”, u zip arhivi se nalazi i poruka publici od nas. Mislim da je najbolje da to ljudi skinu, poslušaju pesme i pročitaju i poruku. Sve ostale poruke mogu čuti u našim pesmama – onima koji su na istoj talasnoj dužini one mogu reći verovatno mnogo više nego sve reči ovog intervjua zajedno.

Facebook profil