White Rabbit Band interview

Svatko tko je upoznat sa radom legendarne Igre Staklenih Perli, upoznat je sa Drakom Nikodijevićem. Svatko tko je upoznat sa Drakom Nikodijevićem, upoznat je i sa White Rabbit Bandom!

“Danas mladi bendovi imaju opasnu dinamiku, a(li) još nisu naučili da sviraju.”

wrb 4

1. Za početak, Drak, da ponovimo gradivo….Kako je došlo do osnivanja White Rabbit banda?

1982. sam već uveliko bio napustio Igru Staklenih Perli. Vratio se iz vojske (gde sam proveo bio 28 dana) i tražio sam “nešto novo” u muzici, a nisam znao šta. Oko mene je vladala prava ekspanzija kreativnosti, najviše u punk i new wave formatu.
Počeo sam da džemujem sa SnowWhite, mladom i perspektivnom bubnjarkom iz Beograda. Onda je režiser Ištvan Lalić pravio neku predstavu na sajmu, a predstava je bila motivisana Alisom u Zemlji Čuda, pa me je pozvao da uradim deonicu predstave koja bi bila pad u zečju rupu, odnosno “down the rabbit hole”. Onda smo mi (SnowWhite i ja) vežbali kao manijaci svakog dana po četiri sata, sve dok nismo navežbali 30 minuta materijala, koji se uglavnom svodio na to da SnowWhite svira urnebesno dinamične ritmove, dok sam ja urlao u mikrofon i proizvodio mikrofoniju i grebanje na gitari…. Da bi se uklopili u predstavu, nazvali smo se WHITE RABBIT BAND. Eeeeee, ta predstava je bila preambiciozna, pa se nikada nije desila, ali smo mi nastavili da sviramo zajedno. Onda je u shemu uskočila Maya Papovic, blues gitaristica iz Beograda, svirala je bass sa nama i tako je nastao WHITE RABBIT BAND. Dakle, SnowWhite je svirala bubnjeve, Maya bass a ja sam pevao i svirao ritam gitaru.
A nedavno, u septembru 2013., 30 godina kasnije, nešto slično se dogodilo. Vlada Funtek i ja smo džemovali redovno u Podmornici, kao bass + drums, ali je nešto nedostajalo, pa smo pozvali Andriju Babovića da dođe malo da škripi i da pravi buku na gitari, on se pojavio, zasvirali smo…. i tako je ponovo nastao WHITE RABBIT BAND.

2. Da li se povijest na određeni način ponavlja? Nakon izlaska iz Igre Staklenih Perli, četiri godine kasnije osnivas White Rabbit Band…I danas, nakon što je Igra Staklenih Perli stavljena “na led”, nastavljaš sa White Rabbit Bandom…Da li je White Rabbit band zaista kao neka alternativnija i sirovija verzija (neispolirana) od onog koncepta kojeg su nudile (i nude) Igra Staklenih Perli i Igra Staklenih Perli The Next Generation?

Pa, da. WHITE RABBIT BAND je — na neki način — razumnija verzija Igre Staklenih Perli. Za Igru Staklenih Perli je potrebno kvalitetno ozvučenje, gomila klavijatura i procesora na sceni, puno muzičara, puno tehničara koji rade na video bimovima i scenskim efektima, a sve to jako puno košta i zahteva mnogo, mnogo rada i koordinacije sa gomilom učesnika. A WHITE RABBIT BAND: nas je trojica, sve što nam treba su dva mikrofona, komplet bubnjeva i dva pojačala i voila….!
Veliko mi je zadovoljstvo danas da sviram sa Vladom Funtekom (bubnjevi) i Andrijom Babovićem (gitara i vokal). Ja sam uzeo bass u svoje ruke i krug se zatvorio.

3. Publika vas je dobro prihvatila, kao i kritika. Smatraš li da je to zbog toga što danas bolje prolazi jednostavniji i direktniji zvuk? Gledajući fenomenološki, ovdje se mogu povući paralele između vas i Discipline Kičme (koja je danas popularnija nego u 90-im godinama i dobija tračak popularnosti iz 80-ih godina). Interesira me da li se proto alternativni i proto punk zvuk sa mješavinom garažnoga roka i noisea, vraćaju polagano na velika vrata u klubove i undergorund?

Ljudi su željni svirke, prave iskrene svirke, a to im WHITE RABBIT BAND upravo nudi. Danas mladi bendovi imaju opasnu dinamiku, ali još nisu naučili da sviraju. Mi smo već matori, imamo iza sebe ogromno muzičko i životno iskustvo, a po dinamici nimalo ne zaostajemo za klincima.
Super su vremena, baš kao što je bilo u 80im godinama, ali je sada još bolje. Bubnjari su danas mnogo bolji nego nekad. Zato ima puno dobrih bendova. Bend je samo onoliko dobar koliko ti je bubnjar dobar. Vremena se menjaju, ali — na svu sreću — dolaze nove generacije koje vole distorziju, koje vole feeeback, koje vole taj izobličeni overdrive zvuk…. i to je super!
Mislim da WHITE RABBIT BAND vraća neke vrednosti u rock. Rock nije rock, ako nije opasan, mora da postoji doza opasnosti, doza frke u celom nastupu. Vidim ponekad bendove na sceni, svi su fini, lepo obučeni, ljubazno se zahvaljuju publici što su došli…. To je totalno bez veze, ako se našim roditeljima sviđa rock, to više nije rock, to je zabavna muzika, rock mora biti opasan, zato je bilo neophodno da se punk desi i da se održi, jer punk vraća taj element opasnosti u rock.
Živimo u opasnim vremenima. Živimo u vremenima kad se jedna trećina stanovništva na Svetu pati od nekog oblika raka, a lek za rak je u većini zemalja krivično delo. Vlasti ne želi da budemo probuđeni, ne žele da mislimo svojim glavama…. Oni nas bombarduju veštačkom muzikom, sa veštačkim pevaljkama sa veštačkim sisama…. to je complete bullshit…! Razlog za postojanje WHITE RABBIT BANDa je da razdrma ljude, da ih razbudi, da oduva kolotečine zakrečane u ljudskim umovima…. Svet u koji smo se rodili polako nestaje, svedoci smo rađanja jednog novog sveta, jednog novog srećnijeg društva, ali do tada ima još puno posla koji treba da se obavi. Mi smo već uveliko na terenu. Radimo punom parom.

4. Kakvi su konkretni planovi za album. Kad možemo očekivati album?

Planovi za album su jednostavni: nema ih. Albuma neće biti. Bar ne u nekoj skorijoj budućnosti. Da bi se snimio kvalitetan studijski album, treba uložiti bar 2000 do 5000 eura, a pošto te pare nemamo snimaćemo po jednu-dve pesme s vremena na vreme i to je to. Idemo u korak sa vremenom.

Nedavno smo snimili dve pesme, “The Jungle” i “Love will heal the Pain”. The Jungle već guramo preko interneta, a uskoro ćemo objaviti i drugu pesmu, odmah posle nove godine.

5. Rekao si da su ljudi željni svirke uživo. Da li imaš isto iskustvo iz velikih, većih i manjih sredina što se tiče koncertnog odaziva? Jedno vrijeme bila je stagnacija što se tiče odaziva publike na rock koncerte. Da li se to počelo mijenjati?

Mislim da nije stagnacija u pitanju, već nešto drugo. Nekada, pre 30 ili 40 godina nije bilo toliko svirki. Dva-tri puta godišnje bi došao neki strani bend, a u međuvremenu su povremeno bile neke domaće grupe i to je to…..

Zato su koncerti bili toliko posećeni tada, nismo išli da gledamo bendove koje smo voleli, gledali smo SVE što je bilo dostupno. A danas je drugačija situacija: u Beogradu ili Zagrebu svakog vikenda možeš da biraš između nekoliko dobrih koncerata. Ne može se biti na više koncerata istovremeno, zato su svi regionalni bendovi navikli da sviraju pred manjim auditorijumom.

Nekada, 1986. godine, mi smo punili koncertne dvorane, u Sarajevu smo svirali pred 800-1000 ljudi. Te večeri WHITE RABBIT BAND svira u Sarajevu i celo Sarajevo će biti tamo. A danas publika može da bira između nekoliko bendova svako veče, scena se tako rasparčava.

Da bi opstali, moramo se povezivati i kreirati scenu. Sada držimo koncerte zajedno sa alternativnim i punk bendovima i to sjajno ide. Dobra atmosfera je od esencijalne važnosti.

wrb

6. Planirate li koncertne aktivnosti proširiti van granica Srbije (Hrvatska, Bosna, Slovenija, Crna Gora, Makedonija)?

Za sada smo orijentisani na Beograd i okolinu. Gradimo energiju benda, i gradimo publiku. 2014. planiramo jednu mini-turneju po Hrvatskoj, u kojoj bi, pored Zagreba, obuhvatili i Rijeku i još nekoliko gradova.

7. Ako se ne varam, White Rabbit band postojao je službeno kada si otišao u Ameriku? Da li je u Americi bilo ikakvog djelovanja sa bandom?

Da, bilo je pokušaja da se WHITE RABBIT BAND oformi u New Yorku, ali to nekako nije išlo. Amerikanci drugačije čuju muziku, oni nikada nisu u potpunosti prevazišli Bob Dylana i taj način shvatanja muzike. Dakle, po njima, pesma mora imati prvo dobar tekst, dobru melodiju, dobar aranžman i solidan ritam. Dok ja stvaram muziku u obrnutom smeru. Prvo krenem od ritma, dodam neki opasan rif na basu, škripanje i mikrofoniranje gitare, neki tekst šta god padne napamet…. i to je to…. Ne kažem da toga nema u Americi, ali ja nisam imao sreće da naletim na muzičare koji na sličan način posmatraju muziku. U Americi sam uglavnom radio na tuđim projektima, svirao sam djembe u jednom “world music” bendu….

Volim da sviram sa WHITE RABBIT BANDom. Imamo sjajnog bubnjara, Vladu Funteka, on je srce benda: plemenski ritmovi sa puno distorzije i mikrofonije….. osećam se ispunjeno.

8. Što, po tvom mišljenju, čini esenciju nekog banda? Da li je to svirački ili duhovni aspekat?

Uh, puno toga. Kao prvo, moraš imati dobrog bubnjara. Staro pravilo: bend ti je samo onoliko dobar koliko ti je bubnjar dobar. Loš bubnjar = loš bend.

Onda svi muzičari u bendu moraju biti dobri. Da imaju osećaj za to što bend svira i da SVI veruju u tu svirku. Ako imaš nekoga u bendu ko to ne oseća, ko ne veruje u tu svirku, treba ga što pre zameniti.

Onda, bitno je da se slažemo međusobno. Bend je kao porodica, puno vremena provodimo zajedno, pa je važno da se slažemo i da u bendu vlada harmonija.

Onda, tu je i element sreće. Ima previše bendova, treba imati bar malo sreće da iskočih iz mase mediokritetnih bendova i da budeš prepoznat.

A muzika je duhovnost, meni je muzika religija, muzika mi je taj kontakt sa UniVerzumom; mislim da je to svim dobrim muzičarima svojstveno.

wrb1


9. Meni se čini da je danas uz bubnjara presudan i vokal. Danas vidim da svi uzimaju uvjerljivost nekog vokala kao mjerilo. ne znam da li je zato zaslužan moderan “želim bit pjevačka zvijezda” TV show pristup, ali ne mogu se oteti tom dojmu o dominaciji vokala u današnjoj glazbi. Imam osjećaj da će mase danas popušiti dobar i uvjerljiv vokal ispod kojega je snimljenja najkrljavija ritam mašina i eksperimentalne glazbene pozadine van pameti. Kakvo je Drak tvoje mišljenje o tome?

Volim vokal. U instrumentalnim bendovima bez vokala, uvek mi nešto fali. Najviše volim zvuke bubnjeva i električnih gitara, ali vokal je ono što daje humanost muzici, ona veza između izvođača i publike.

Kad sam počinjao da sviram, nikada mi nije padalo na pamet da ću ikada pevati ili biti frontman. Međutim, u prvom sastavu u kome sam ikada svirao, to je bila grupa Cubitus u Beogradu, Braca Mijovic je insistirao da svi pevamo prateće vokale, čak smo ih slagali u harmoniji. Već tada mi se dopalo da pevam.

Kasnije sam shvatio da ne mora čovek biti Ian Gillan ili Robert Plant da bi pevao u bendu. Ozzie Osborne pojma nema s pevanjem, pa mu to nikad nije smetalo da napravi od toga karijeru. Bob Dylan takođe.

10. Kako gledaš na fenomen u ljudskom stvaralaštvu općenito, da na suprotnim krajevima planete, ljudi od pamtivijeka rade slične stvari i imaju slične načine djelovanja? Glazba je samo jedan fenomen gdje se nevezano na različitim kontinentima javlja potpuno isti glazbeni trend. Danas u doba interneta to nije ništa fascinantno više, ali još uvijek vidim masu poveznica koje nadilaze sam internet i instant načine komunikacije. Vjeruješ li da je ljudska rasa jedan ogroman “Internet” čije su djelovanje i dinamika nama još uvijek potpuno nepoznati (ili skoro potpuno nepoznati)?

U poslednjih 20 do 30 godina kolektivna svest na planeti je uznapredovala, kao nikad dosad u poznatoj istoriji. Nekada su pojmovi “država” ili “korporacija” bili pozitivni termini, to su bile pokretačke snage društva. Danas, to su negativne stvari, to su oni entiteti koji nas sputavaju, koji nas lišavaju slobode slobodnog mišljenja.

Nije mi sasvim jasno zašto, ali korporacije i države rade protiv nas, pokušavaju da nas unište na raznim planovima, a to uključuje i umetnost.

Muzika koju čujemo na radiju nastaje tako što neki tipovi u odelima i kravatama sede za stolom u razmatraju planove za sledeću godinu, pogledaju statistike od prethodnih godina, pa kažu, “ove godine idemo na 50% dance, 30% reggae, 10% blues, 5% grunge itd…. Onda unajme kompozitore i producente i studijske muzičare koji će to da odrade, ubace još neku seksi klinku sa šiškama i…. voila.

Dakle, muzika je postala isto toliko veštačka kao i sise. Lepo izgleda, ali čim priđeš bliže razlika je očigledna.

wrb2

11. Znači, stvari se mijenjaju…

Revolucija je u toku, jedna globalna revolucija. Televizija to zataškava i usmerava nas na sadržaje pune nasilja i veštačkih sisa, međutim na internetu vidimo pravo stanje stvari. Revolucija nije samo politička, nego i ekonomska, medicinska i muzička.

Sada širom sveta ima više bendova nego ikada ranije. Bendovi koji znaju da nikada neće postati MTV zvezde, a zabole ih za to. Pravo je zadovoljstvo ići po beogradskim klubovima i slušati punk bendove koji sviraju iz srca, sviraju iz muda i zabole ih što ih mediji ignorišu. Za razliku od televizije, na punk koncertu nema hopokrizije, nema lažnih obećanja… samo pravo iz srca! Samo tako!

Ne vredi boriti se protiv mraka. To je apsurdno. Jedini način da se mrak iskoreni jeste da se upali svetlo. Ovo pravilo možemo primeniti i na sve drugo u životu. Ne vredi ići na demonstracije protiv GMO-a, a posle demonstracija otići na klopu u MacDonalds. JEDINI način da iz našeg okruženja izbacimo MacD jeste da ne jedemo tamo. Kad ne bude bilo mušterija, otići će sami.

Isti je slučaj i sa kulturom. Ne vredi boriti se protiv onoga što nam se servira na medijima. Moramo sami stvoriti kulturu koju želimo da vidimo. Ni jedno ministarstvo to neće učiniti za nas.

Američki Indijanci kažu da se stara-dobra vremena ponovo vraćaju. To se vidi po tome što broj bizona na severnoameričkom kontinentu raste. Bizoni se vraćaju! Sa njima će se vratiti i jedan svet na koji smo zaboravili, svet u kome vladaju ljubav i poverenje… to je prirodno stanje stvari.

Zato kažem, UGASITE TELEVIZORE! Već jedno šest ili sedam godina uopšte ne gledam televiziju, nikada nisam video ni jednu Farmu niti Velikog Brata, ne znam ko je Karleuša, ne znam ni jednu Cecinu stvar…. drugim rečima, čim ugasiš televizor, počinješ sam da regulišeš svoju stvarnost u kojoj živiš i deluješ.
Divya Prabha, moja učiteljica joge iz Kanade, govorila je da je mrak najtamniji pred samu zoru. Mrak je još uvek gust, ali nagoveštaji zore jednog novog doba su već tu.

Ceo svet je oboleo od raka. Američki Indijanci su pušili duvan hiljadama godina pre dolaska bledolikih, pa nikad nisu imali ni jedan slučaj raka. Pre nekih 50ak godina, rak je dobijalo samo 1 do 2% stanovništva na svetu. Danas, svako od nas ili poznaje nekog ko ima rak ili se i sam bori sa nekom vrstom kancerogene situacije. Ovo se izlivanjem radioaktivne supstance u more u Japanu već pokazuje alarmantne posledice, a biće još gore u narednim godinama.

E, sad…. lek protiv raka je odavno poznat, a vlasti (iz meni ne sasvim jasnih razloga) kriminalizuju lek, tako da u praksi vi morate pristati na “zvanično” lečenje, koje je preskupo, a funkcioniše samo u jednom malom broju slučajeva, ili se sami lečiti pod pretnjom zatvorske kazne.

Na svu sreću, ovo se menja. Sve više američkih i drugih država je legalizovalo medicinsku marihuanu kao lek u borbi protiv čitavog niza drugih “neizlečivih” bolesti. U roku od najviše dve godine isto to će se desiti i u Hrvatskoj i u Srbiji i u celom svetu. Ispostavilo se da je medicinska marihuana jedna od najlekovitijih biljaka na planeti, a zabranjena je pod pretnjom višegodišnje zatvorske kazne.

wrb 5

Državni aparati pod pritiskom javnosti polako popuštaju, pa će za najviše pet godina i rekreativna marihuana biti ili legalna ili dekriminalizovana. Ovo će dovesti do velike promene u kolektivnoj svesti. Kao što se desilo u 60im godinama, već dolazi do ekspanzije svesti, koja će sa sobom povući čitav niz tabu tema oko kojih se populacija još uvek gloži.

12. Hvala ti Drak za ovaj intervju. Promjene su, na kraju, ipak pozitivne…Da li je, u konačnici, i poruka White Rabbit Banda, jedna velika duhovna poruka mira?

Mislim da ključna poruka nije “mir” nego “ljubav”. Ranije sam želeo da verujem u to, a sada znam, ljubav je najmoćnija medicina na ovome svetu; ljubav u bilo kom obliku.

Američki Indijanci kažu da je jako važno paziti kakve priče pričamo svojoj deci. Danas se te priče uglavnom pričaju putem filmova i kompjuterskih igara, a koji su sadržaji? Najčešće, nasilje, pohlepa, laži, prevare, ikorišćavanje drugih itd… Mislim da je to jako važno, koje priče pričamo, to su priče koje će ostati generacijama koje tek nailaze.

Živimo u jako, jako toksičnom svetu. Ako preživimo narednih pet godina čeka nas the dawning of the Age of Aquarius. Predznaci su već tu, samo pogledajte oko sebe. Jedva čekam. Ponekad mi je drago što sam poživeo ovoliko, da i to dočekam.

White Rabbit Band facebook page

Dalibor Mladenović